Sa trčanjem sam krenula pre par godina, kad sam trenirala borilačke veštine i trebalo je da održavam kilažu. Bilo mi je nezamislivo da idem u teže kategorije zbog jače konkurencije, pa sam znala da moram da ostanem u svojoj. Kako mi je bilo mrsko da držim dijetu, a obožavam da jedem, trčanje mi je bukvalno bilo jedini spas. Usput sam zavolela trčanje i shvatila da je to definitivno put kojim želim da idem.
Najveći trkački izazov do sada mi je bio kako da uklopim treninge. Dugo sam isprobavala šta mom telu najviše prija, kako da kombinujem trkačke treninge sa treninzima snage i jogom, koju takođe volim da radim.
Trčanje mi je donelo mnogo toga, pre svega nova poznanstva. Upoznala sam stvarno divne ljude i stekla prijateljstva za ceo život.
Uz to, trčanje je postalo sastavni deo mog života, način da se osećam i fizički i psihički bolje. Postalo mi je kao terapija, neki vid bekstva od realnosti i svakodnevnih problema. Kad krenem da trčim, sve brige nekako postanu manje.
Trčanje u klubu mi je donelo takodje nova poznanstva, iskustva, iako sam trener, mnogo toga sam naučila od svojih kolega. Usavršavam tehniku, napredujem i postajem brža. Verujem da je trčanje u zajednici jako važno, nije bez razloga rečeno zajedno smo jači. Grupa te vuče napred i pomaze ti da budes redovniji. Takodje, smatram da se u grupi lakse napreduje, neko će uvek biti brži i jači, neko sporiji, pa se međusobno inspirišete, delite savete i učite jedni od drugih. Pričaš, smeješ se, razmeniš iskustva… vreme i kilometri brže prođu.
