Nikada nisam zamišljala sebe kao osobu koja trči. Nisam imala naviku, kondiciju, ni samopouzdanje. A onda se pojavila ideja da idem na štafetni maraton u Berlin, kao predstavnica svoje srednje škole. Bila sam motivisana, puna entuzijazma… ali nisam prošla. I baš tada, kad su svi razlozi da stanem bili tu – ja sam odlučila da nastavim. Ne zbog maratona, ne zbog rezultata. Već zbog osećaja koji mi je trčanje davalo – da radim nešto dobro za sebe.
Trčanje me naučilo da ne odustajem
Najveći izazov nije bio fizički – već mentalni. Kako ostati istrajan kada ne ide? Kako zadržati disciplinu kada ne vidiš odmah rezultat? Upravo u tim danima, kad je bilo najteže, naučila sam da najveći uspeh nije u brzini, već u tome da ustaneš, obuješ patike – i kreneš.
Trčanje mi je postalo terapija
Posle dana punog obaveza i stresa na fakultetu, obujem patike i izađem napolje. Samo ja, disanje, ritam koraka i misli koje se polako smiruju. Trčanje mi donosi snagu, jasnoću i mir. I svaki
put me podseti da mogu više nego što mislim.
Zajednica koja gura napred
Pre nego što sam se priključila City Runners klubu, trčala sam „kad stignem“, često pravila pauze, i nikako nisam uspevala da održim kontinuitet. Klub mi je pomogao da uvedem strukturu i smisao u svoje treninge. Treninzi su postali više od fizičke aktivnosti – postali su trenutak u danu kome se radujem.
Motivacija, smeh, zajednički treninzi – to je ta energija koja te gura kad misliš da više ne možeš.
Zabavna (i pomalo nežna) anegdota
Jedan od razloga zašto sam uopšte počela da trčim bila je simpatija. Da, jedan dečko me je neplanirano uveo u svet trčanja. I iako ta ljubavna ni sportska priča nije imala happy end, ostala je ona najvažnija – ljubav prema sebi. I ljubav prema trčanju.
